Ženske priče

This category contains 2 posts

Poziv na kafu

Pozvala me jedna dobra prijateljica na kafu. Reče mi da ima o nečemu da razgovaramo. Duže vreme nisam bila kod nje. Ne zato što nisam htela nego zato što joj je svaki moj dolazak teško padao. I njoj i meni. Naime, dotična je u braku oko 10 godina. Njen suprug je super lik. Cool. Isto kao i ona. Njih dvoje super funkcionišu. Vole se, slažu, razumeju, podržavaju. Baš su se našli. I sve bi bilo super da kao u svakoj priči ne postoji ono ali. Problem je bio u tome što ne mogu da imaju decu. Ne znam zbog čega, ali jednostavno ne mogu. Šta sve ne nisu pokušali. Obišli su sve lekare, nadrilekare, babe vračare, manastire, jurodive, seksali se do iznemoglosti, veštačka oplodnja u više navrata, ali ništa. Nikako da zatrudni.

Ona je obožavala moje klince. Igrala se sa njima čim bi ih videla. I u tim trenucima bila je neizmerno srećna. Ali kad bi klinci otišli nastupila bi tuga i depresija. Ja sam zato i izbegavala da odlazim kod nje. Nisam mogla da je gledam kako pati i kako vene i kako nevešto pokušava da sakrije svoju nesreću i tugu.

Jednom prilikom, kada me je isto tako pozvala na kafu jer imamo o nečemu da razgovaramo, ja sam se prilično potresla. Još nisam ušla u kuću a ona krenu sa plačom i kuknjavom. Valjda došla ta žuta minuta. „Ja nikada neću moći da imam decu. Zašto je baš mene Bog rešio da kazni? Kakve sve kalašture imaju čopor dece a ja koja mogu toliko mnogo da im pružim…“ Meni je bilo prilično neprijatno i mnogo teško. Nisam znala šta da joj kažem. Pričale smo toliko puta. Ali sada nisam mogla ni da beknem. Na kraju sam i ja počela da plačem.

Taj događaj mi je prolazio kroz misli dok sam pešaka polako išla ka njenoj kući. Delovala mi je prilično ozbiljno kada me je telefonom pozvala na kaficu. Šta li se sada desilo ? Nija valjda opet pala u depresiju, upitah se. Pozvonila sam. Vrata se otvoriše u trenutku. A ona kez od uva do uva. Pomislih, trudna je.

Sedosmo u dnevnu sobu. Čula se lagana muzikica u pozadini. Iz friza izvuče flašu Baileys-a, poprilično sipa u dve čaše. „Da nazdravimo“, reče. „Postala sam majka“.

Meni za malo da ispadne čaša iz ruke. „Sestro valjda si htela da kažeš da ćeš postati majka“, izleti mi i odmah se pokajah zbog izrečene rečenice.

Ona se nasmeja, „ne sestro postala sam majka. Dobila sam sina. Usvojili smo jednog slatkog mališana od 6 godina. Nikom nisam pričala. Odužila se cela priča oko usvajanja. Administracija i papirologija u našoj zemlji je stvarno užasna, ali hvala Boga sada je sve gotovo. Dođi da ti pokažem njegovu sobu i da te upoznam sa Viktorom.“

U sobi se prepunoj gomilom igračaka, malim autom igrao se jedan mali dečak. Bio je zbunjen i uplašen ali i srećan i veseo što ima tako lepu sobu, ogromnu kuću. Izljubila sam mališana i svoju prijateljicu, popričala sa mališanom… Kasnije smo nas dve otišle da izpraznimo započetu flašu. Imale smo razloga. Kamo sreće da je više takvih žena kao što je moja draga prijateljica. Mnoga deca bi bila srećnija.

Za kraj posta video omiljenog benda moje prijateljice:

Zašto mi prilaze samo budale ?

Zagazila sam u treću deceniju života. Osnovala porodicu i izrodila decu. Sva sreća, što se nisam, kao mnoge žene napucala kilogramima nakon teških porođaja nego i dalje izgledam kao devojče. Nego da se više ne reklamiram. Da krenem sa pričom.

Kao devojka stalno sam skitala i izlazila sa prijateljicama i ludo provodila. Sada izlazim malo ređe. Muž, deca, znate kako to ide. Ali ipak povremeno sebi dam malo oduška. Međutim, kako nekad tako i sad, mnogo puta ponavljala se ista situacija. Uvek su mi prilazile neke budale u nameri da me smuvaju, očaraju, na brzinu odvuku u krevet… Šta li su oni tada pa mislili, da su frajeri, mangupčine, da ću pasti s nogu čim kroče u kafe. Često mi je u tim trenucima dolazilo da ih izblamiran pred celim kafićem, išamaram, prospem piće u lice, ugasim cigaretu na čelo, udarim pesnicom u međunožje, ali obično bi se sve to završavalo klasičnim napušivanjem pa bi te navodne frajerčine bežale od mene kao oprljene džukele. Kreteni, šta li su se ufurali i umislili ? To što su se lepo skockali, namerisali sa kilo parfema, izbacili skupi mobilni na sto i ključeve od auta na koji ima da otplaćaju lizing dok im kosa ne pobeli, ja treba da padnem na  dupe čim ih ugledam. Nema veze što ne znaju da sastave jednu prosto proširenu rečenicu, što svoju suvišnu snagu troše u teretani da bi izvajali svoje telo i skinuli višak kilograma pa im je to i glavna tema razgovora, što su zaboravili da zakopčaju šlic,  što im iz ustiju bazdi kao da su jeli klozetske daske, što hrabrost da priđu nekoj devojci prikupljaju ispijajući abnormalne količine alkohola i onda kada se uroljaju i kad ne znaju šta rade, šta pričaju i kako se ponašaju onda krenu da muvaju ženske…

Gde su ti džentlmeni, kulturni mladići i ljudi ? Gde su ti na čiju spiku i žvaku treba da otkinem, da me ispoštuju, uvaže i učine ponosnom time što sam lepši pol ? Znam da prinčevi odavno ne postoje ali ko je ubio romatiku, dobro udvaranje, džentlmenstvo ? Gde su nestali svi oni leptirići ? Izgleda da se sve svelo na puki sex. Udaranje recke. E pa dragi moji muškarci, u tom slučaju, mnogo mi je praktičnije da kupim vibrator. On može celu noć i ne troši se tako brzo. I ne smara me glupim pričama.

Autorska Prava

Creative Commons лиценца
Ово дело, чији је аутор WOOman, је лиценцирано под условима лиценцеCreative Commons Ауторство-Некомерцијално-Без прерада 3.0 Србија.
jul 2020.
P U S Č P S N
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031